Uoči virovitičke premijere predstave Dvanaest gnjevnih ljudi Reginalda Rosea u režiji gost iz SAD-a, Neila Fleckmana donosimo kritiku Gorana Cvetkvića kazališnog kritičara 2. programa Radio Beograda. Predstava, čiji su pokrovitelji veleposlanstva SAD-a iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, regionalni je projekt u kojem sudjeluju glumci iz tri kazališta i tri države, Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra, Kazališta iz Virovitice i Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice.
„Dvanaest gnjevnih ljudi" premijerno je izvdena u petak, 25. svibnja u Kragjevcu, dan kasnije igrana je u Beogradu, a u ponedjeljak 28. svibnja u Zenici.
Inicijativa za ovaj projekt potekla je od redatelja Nebojše Bradića, umjetničkog direktora kragujevačkog kazališta. Njegova predstava „Prokleta avlija", premijerno izvedena u rujnu prošle godine, rađena u saradnji tri kazališta iz Virovitice, Užica i Tuzle bila je produkcijski model i za ovaj projekt.
Nakon beogradske izvedbe Goran Cvetković je napisao:
UBITAČNO UBEĐIVANJE - OSNOVNA ŠKOLA DEMOKRATIJE
Nema valjda ni jednog odraslog građanina sveta koji je nekad išao u bioskop, da nije gledao film DVANAEST GNEVNIH LJUDI, snimljenog po ovom delu za koje je pisac dobio Emi nagreadu, a film nagradjen Oskarom. A dramski tekst je napisan jednostavno, spretno, rafinrano i sočno. Tema drame je vezana za najbližu javnu instituciju pozorištu, kako mnogi istoričari tvrde - za sud, suđenje i - za jednu od tekovina Američke Demokratije - slučajno izabranu sudsku porotu, koja odlučuje o krivici ili nevinosti opruženog. Porota se sastoji od dvanaestoro građana svih zanimamnaja - u ovom konkretnom slučaju - samo muškog pola, što se u stvarnosti skoro nikad ne desi. Verujem da je pisac Redžinald Rouz pratio, ili običaj nekog konzervativnog dela Amerike, da žene NE učestvuju u javnom životu, u određenom vremenu, ili nije hteo da dodatno komplikuje ionako jako složene odnose u drami, dodajući im još i probleme na relaciji - muškarac-žena-društvo-odgovornost-moć-sentiment-emocije... Ovako smo dobili jednu socijalnu sliku društva sredine XX veka, sažetu u kratko vreme trajanja predstave i to na dogadjaju odlučivanja - razmatranja i odmeravanja argumenata za ili protiv, osude mladog delikventa za krivicu najtežeg ubistva - s predumišljajem.. osude šesnaestogodišnjaka za ubistvo oca pijanca! U komadu je reč o totalnom marginalcu, kakvih su puni američki zatvori - o mladom obojenom siromahu, koji je već dolazio u sukob sa zakonom od desete godine, a u predstavi reditelja Nila Flekmana - naravno, radi se o mladom Romu, beskućniku i sitnom lopovu.
U sastavu pomenute porote nalaze se predstavnici raznih društvenih slojeva i naravno, različitih psiholoških sklopova i karaktera, različitih životnih situacija - što sve, naravno deluje na njihove stavove i promenu tih stavova, što je najvažnije. I ceo komad se i sastoji od tih postavki, ubeđivanja, dokazivanja, borbi, skoro fizičkih obračuna - baš oko njihovih ubeđenja i stavova - o pojmovima kriminala, krivice, porodice, društvene stratifikacije, raznih tipskih mišljenja i zabluda, koje sve proizilaze iz njihovog društvenog i ličnog iskustva. Tako se srećemo sa stavovima - stereotipima, o rođenjim kriminalcima, pa o predodređenosti nekih grupa stanovnika za teške zločine, pa o genocidnim idejama malograđanina o uvođenju teskobnog i nasilnog reda u ponašanje stanovnka...Sve što se u društvu i među ljudima dešava, sve o čemu ljudi iz različitih slojeva društva, sa različitim ličnim i socijalnim iskustvom uopće razgovaraju i misle, o važnim pojmovima društvenog života ..sve je to na neverovatno funkcionalan i jasan način, uspelo da bude uključeno, veoma, veoma veštom dramaturgijom u ovaj, vrlo sugestivan i studiozan komad.
Naravno - komad pleni, pre svega ISTINOM, tumačenja karaktera i situacija, što nas lično povezuje sa svim tim gnevnim ljudima i mi neposredno prepoznajemo njihovo razmišljanje i sami - podstaknuti scenskim situacijama - nastavljamo da razmatramo složene društvene odnose o kojima je reč i u kojima i sami živimo - a sve presečeno linijom odnosa prema zločinu ubistva, za koje se sudi smrtna kazna! Izvanredan materijal koji je odlični reditelj iz Amerike, Nil Flekman odlično protumačio i postavio za nešto više od tri nedelje rada u Kragujevcu i to, što je još komplikovanije, sa glumcima, pored domaćina - i iz Virovitice i Zenice. Tako sagledano - ovo je bio pravi POZORIŠNI PODVIG - režije, glume, organizacije i produkcije - nešto što će sigurno postati budućnost pozorišta u formi organizacije - obzirom da ni jedno od manjih lokalnih pozorišta više nema dovoljno novca za velike samostalne produkcije. Inicijativa za ovaj projekt potekla je od Nebojše Bradića, odskorašnjeg Umetničkog direktora Knjaževskog Srpskog Teatra iz Kragujevca, koji je već prošle godine uradio sličnu trojnu koprodukciju PROKLETE AVLIJE Iva Andrića i na tek završenom Festivalu Bosansko-hercegovačke drame u Bugojnu, odneo prvu nagradu za tu predstavu. Sa tim produkcijskim iskustvom Bradić je - uz veliku pomoć američke Ambasade u Beogradu, pre svega, koja je već imala projekt da se u jednom srpskom pozorištu organizuje rad jednog eminnetnog američkog reditelja, sklopio ovu regionalnu koprodukciju i time UVEĆAO domet i značaj ovog, ionako vrlo značajnog projekta.
Značaj i jeste u tome što je prikazan komad o osnovnoj komunikaciji savremene demokdratije - ubeđivanju i proveravanju, sposobnosti da se promeni osnovni stav, kad se ispostavi da je netačan. Ta metodologija dijaloga između suprotstavljenih strana u opredeljivanju o pojmovima i u donošenju odlulka - to je zapravo prava OSNOVNA ŠKOLA DEMOKRATIJE - prikazana na pravi način - razumljivo i poučno. Pozorišno - ovaj komad je veom težak za postavljanje na scenu. Nema nikavih drugih aktivnosti sem RAZGOVORA - ubeđivanja, preraspodela stavova i prebrojavanja pristalica i oponenanata stavova - o krivici i nevinosti optuženog. Reditelj je sklopio izvanredno funkcionalan mizanscen, koji se sastojao samo od promena mesta glumaca u prostoru. Oni se približavaju, ili udaljavaju jedni od drugih, prilaze, odlaze, izlaze, stoje, hodaju, ponekad sednu na neku od dvanaest vrućih porotničkih stolica, ustaju, sukobljavaju se, skidaju i bacaju, sakoe, šešire....cela predstava se neporestano kreće - iskorišćene su sve nebrojene mogućnosti kretanja glumaca u prostoru BEZ IKAKVOG DEKORA!...Cela predstava se igra na praznoj sceni, na kojoj su samo te, uglavnom prazne stolice i LJUDI - glumci, koji su jedni drugima i partneri, i cilj, i smisao, i potreba i ogledalo, i objekt i subjet radnje, kretanja, spoznaje, promene. Izvanbredna scenska slika CELOG DRUŠTVA u dinamičnim odnmosima neprekidne promene svesti, odnosa, smisla...i što je najvažnije - u nmeprekidnom UČENJU - o sebi, o drugome, o društvu o istini, o istoriji, o odgovornosti...To je, na kraju krajeva - jedan neprestani proces društvenog i psihičkog SAZREVANJA tih dvanaest gnevnih ljudi, koji se na kraju saglase - JEDNOGLASNO, sa odlukom potpuno suprotnom od one koju su, puni predradsuda imali na poletku - njihova presuda je NIJE KRIV!
Naravno da su najzanimljiviji u celoj stvari, bili glumci. Njihovi zadaci su bili veoma složeni - pogotovo zato što su uglavnom, sa bar polovinom kolega, prvi put radili na istoj predstavi, što su radili sa starnim rediteljem prvi put, u pozorištu u drugom gradu i u drugoj državi... Uprkos svim mnogobrojnim problemima, koji su se pred glumce postavili - sve je lako i brzo PREVAZIĐENO - odlično organizovanim radom, odličnim razumevanjem među saradnicima, velikom ljubavlju prema svom poslu i visoko profesionalnim radom američkog reditelja. Izgleda da su svi - i glumci tri pozorišta i reditelj, kao i pozorišta i gradovi u kojima će se predstava igrati na redovnom repertoaru - da su svi mnogo naučili. A američke ambasade u ovim državama - Bosni i Hercegovini, Srbiji i Hrvatskoj - napravile su pravi potez u miroljubivom i plemenitom povezivanju sa kulturom stanovnika. I bilo je krajnje vreme, da se u ovim zemljama razgovori o prinudnom miru, zamene razgovorima o umetnosti i produkciji.
Dakle - GLUMCI - na čelu sa Mirkom Babićem - V.D. Upravnikom pozorišta iz Kragujevca - koji igra lik arhitetkte koji prvi posumnja u krivicu i kao jedini oponent opšteg mišljenja, uspe da UBEDI - jednog po jednog porotinika, u nevinost okrivljenog - do poslednjeg koji je prihvaio tu odluku - do odličnog Igora Goloba - nezaboravnog Vojceka u virovitičkom pozorištu - svi glumci su igrali moderno, brzo, savesno - jasno - branili su svoje stavove sve dok ih, svesno - nisu PROMENILI - ka istini i ka poštenju. Evo njihovih imena - Vladan Živković, Ivan Vidosavljević, Miroljub Mijatović, Adis Mehabović, Zdravko Maletić, Dragan Stokić, Antun Vrbenski, Nikola Milojević, Čedomir Štajn, Milić Jovanović i gost u ulozi okrivljenog maldića sa margine - Djordje Djoković.
U ovoj odličnoj predstavi koja je zapravo, više od predstave - to je novi model organizovanja pozorišnih produkcija, to je moderan pogled na umetnost, ali i na društvo i veliki zalog zajedništva i saradnje regionalnih - nekad bi se reklo Jugoslovenskih pozorišta - a danas su to pozorišta malih i siromašnih zemalja, sa velikim idejama i velikom željom da uspostave veliki i pošten svet umetnosti, razumevanja i ukupnog napretka odnosa medju kjudima. Vrlo plemenit dogadja i nadam se, putokaz novim akcijama u tom ptravcu u budućnosti. Čestitam svim učesnicima projekta, naročito inicijatoru Nebojši Bradiću koji je našao odličnu formu za stvaranje novih, zamašnih pozorišnih projekata - svima! BRAVO!