Je l si se možda čuo sa Joškom? – upitao me je Žarko potišteno držeći čašu gemišta u ruci.
– Ne – odgovorio sam. – Jesam li trebao?
– Ma ne, samo pitam. Je l slobodno sjednem?
– Naravno.
Sjeo je i zamišljeno lutao pogledom po restoranu. Ruža je donijela vino i vodu. Nije izdržala a da, okrećući smežuranu stražnjicu, dobaci:
– Sad će ti – i – ćevapi biti gotovi.
Natočio sam si gemišt i ponudio Žarka. Iskapio je ono što mu je preostalo u čaši i pružio je.
– Ne javlja mi se cijeli dan… – rekao je dok sam mu točio vino.
– Tko?
– Joško.
– Radi valjda.
– Znam to, ali može se, jebem mu mater, javiti na mobitel! – ljutito je dobacio.
Slegnuo sam ramenima i ispio čašu.
– Slobodno te nešto pitam? – rekao je gledajući negdje iznad mene.
Opet sam slegnuo ramenima.
– Valjda – odgovorio sam mu.
– Čini mi se da nisi jedan od onih zatucanih… barem sam takav dojam stekao o tebi, čitajući tvoje knjige, da si malo liberalniji, recimo to tako… – stao je i čekao moju potvrdu.
Pogledao sam ga. Nisam imao pojma što želi s tim reći. U mom rječniku ne postoje riječi zatucan i liberalan. Pojma nemam što znače. Zato sam ga samo gledao.
– Znaš, ja… – nije se mogao odlučiti hoće li mi se povjeriti ili ne. – U braku sam već 24 godine i sin mi je na drugoj godini strojarskog. Odličan student…
– Bravo za njega.
– Da… i u braku mi sve funkcionira. Moja Zrinka je dobra žena, samo sam si mogao poželjeti takvu. Puna razumijevanja, puna ljubavi…
– Bravo i za nju.
– Ali…
– Reci?
– Ma ništa.
– Reci, jebiga! Šta? Imaš drugu? Jebeš nešto sa strane?
– Ma… – otpuhivao je kroz nos, ispio čašu i ispružio je.
Natočio sam mu pol vina pol vode. Ako nastavi ovakvim tempom piti sjebat će mi bocu za 15 minuta, pomislio sam.
– Što misliš o… homoseksualcima? – rekao je kao da prelazi na drugu temu.
– Ne mislim.
– Ne misliš ništa?
– Ne.
– Ali… – promijenio je izraz lica – Gade li ti se… pederi?
Slegnuo sam ramenima ko zna koji put.
– Rekao sam ti da ne razmišljam o njima. Ne razmišljam o 99 posto stvari o kojima drugi razmišljaju.
– Ali tvoj stav bi bio…?
Namrštio sam se kao da dubokoumno promišljam o svom stavu.
– S jedne strane da, a s druge si mislim: da ih je barem čim više. Kad bi svi frajeri bili pederi, onda bi ovakvi kao ja, ružni i smotani, mogli bi imati većeg izbora u žena.
Opet je otpuhnuo kroz nos.
– A zašto ti se gade? Rekao si da ti se s jedne strane i gade.
– Ne znam. Nisam o tome izgradio stav. Možda zato što se jebu u šupak? – pokušavao sam razmišljati na glas. – Ali, opet, i ja volim gurnuti ženama u čajni kolutić… Hm! Sad si me bacio u razmišljanje… Možda jer puše jedan drugome? Da, vjerojatno i zato! Jer se guze i puše si međusobno. To je to!... A opet… – nisam se nikako uspijevao uskladiti sa svojim stavom.
Ruža je donijela ćevape za stol i tako prekinula moje mučenje s razmišljanjem. Uzeo sam jedan, dobro ga odmjerio, omirisao, stavio u usta i žvakao.
– Hoćeš ti malo? – upitao sam Žarka punih usta.
– Ne, hvala, već sam jeo. Dakle, misliš li da homoseksualnost nije… kako bih to rekao… samo jedan od prirodnih seksualnih nagona? Više dođe kao nekakva bolest?
– Valjda. Mada sam ja u životu jebao i tako odvratne žene da bi mi bolje bilo da sam mjesto njih sprčio kakvog zgodnog muškarca – odgovorio sam, nasmijao se svojoj dosjetci, i nastavio dalje žvakati ćevap.
Žarko je opet negdje zalutao pogledom. Uvjeren sam bio da ga je nešto mučilo, ali ko sam ja da rješavam tuđe probleme? Barack Obama, Jadranka Kosor? Radije bih se pretvorio u pukovnika Gadafija, on barem ima apsolutnu moć, jasno, kad ne bih imao drugog izbora. Ipak, bilo mi je za trunčicu žao što je u takvom kurcu pa sam rekao:
– Gle, ne znam zašto smo i kako načeli ovu temu o pederima, ali ako imaš problema s njima, jebe ti se! Moj savjet ti je da se mičeš od njih kao od hepatitisa ili pilećeg paprikaša.
– Kakve veze imaju pileći paprikaš i hepatitis s pederima?
– Ma nikakve, to ja onako, figurativno. Uglavnom, prijatelju moj, ni njima nije lako – počeo sam srati bez veze – svaki normalni peder bi se trebao sam upucati. Izvršiti harakiri. Objesiti na božićnu jelku. Popiti insekticid. Ili dati zašiti guzicu i kenjati do kraja života u vrećicu na trbuhu. Malo brutalno, ali i to im je jedno od raspoloživih rješenja.
Nastavio sam tamaniti ćevape i piti gemište. Žarko je i dalje lutao mislima. A onda sam začuo dobro poznati Markovićev glas:
– Gdje si ti, idiote? Što se ne javljaš na mobitel?
Opipao sam džep hlača. Nije ga bilo. Sigurno sam ga zaboravio u stanu.
– Ajde, diži se. Čeka nas taksi.
– Gdje ćemo?
– U Orbit. Potpisati ugovor. Čekaju nas već sat vremena.
– Nek čekaju još malo… samo da pojedem ovo.
Zgrabio je još preostala dva ćevapa s tanjura i ugurao ih u usta.
– Eftljo, poljeo si – frfljao je i izbacivao komadiće mljevenog mesa iz njuške. – A kafko si mi ti, Žarko?
Žarko ga je tugaljivo pogledao i uzvratio:
– Ma bit će sve dobro, moj Markoviću. Bit će. Mora biti.