Woycek - svježe, iskreno, višeslojno i nadahnuto

Nekada je bio dosta čest vic među glumcima, pogotovo kad rade sa mladim rediteljima, po pravilu nadobudnima u svojim zamislima, koji je glasio otprilike ovako - „Bešte s probe, reditelj ima KONCEPCIJU!" Kad sam, prvi put čuo taj vic i sam bio mlad reditelj i smatrao sam da je REDITELJSKA KONCEPCIJA najvažnija stvar u radu na predstavi, pa mi se činilo da je taj vic direktno uperen prema meni. Tek kasnije sam, posle mnogo godina rada u pozorištu, shvatio da to nije u stvari nikakv vic, nego je to spontani izraz glumačke borbe za slobodan i autentičan pristup komadu. Nažalost, i dalje se - po predstavama koje gledam, vidi da mnogi reditelji sprovode svoju koncepciju - kruto i nekreativno, tako da glumci koji bi svoje uloge odigrali mnogo bolje u nekom drugom ključu, ne uspevaju da se  sastave sa tom koncepcijom, a reditelj od nje neće ili nemože da odstupi. Tako nastaju prazne i loše predstave koje se kasnije - ili promene igrom u ono što glumci zamišljaju da je pravo rešenje, ili se brzo ugase.

Strelec reditelj internacinalac iz Slovenije na gostovanju u Kazalištu Virovitica, prišao je tekstu Georga Bihnera WOJZECK bez unapred pripremljene koncepcije. Shvatio je vrlo dobro, da su za dobru predstavu potrebni i dobar tekst i dobri glumci, ali i OTVOREN reditelj. Očigledno je fragmentima ove nedovršene drame reditelj Strelec postavljao krucijalna pitanja - kako se mogu DANAS razumeti i šta nam znače danas? Ta pitanja je postavljao i sebi i glumcima, pa su odgovarajući na ta i razna druga pitanja, koja već postavlja i sam Bihner, sklopili izuzetno uzbudljivu i nadasve iskrenu i poetsku predstavu. Poezija je već uveliko u samom tekstu - u rečenicama i pričama neobičnog analitičara društva, koje je hteo da menja u duhu Francuske Buržoaske Revolucije, i istraživao duboke veze nepravde i počinjenosti sa društvenim i ličnim karakterom građanina i malograđanina svoje Carevine. U vreme kada stvara ovaj tekst, poslednji i nezavršen pred preranu smrt, Bihner je već napisao remek delo o Dantonu i situaciji na prekretnici Francuskog i Evropskog društva 1789. godine. A u WOJZECKU Bihner istražuje ona skrivena iščašenja u načinu ponašanja, u odnosima polova, u malograđanskoj prisili na modele i ideale koji onemogućuju pobunu. Stradanje i zločin koji se u jednom neostvarenom životu dese, samo su izrazi društvenog nasilja u jednom militarističkom društvu sa romantičarskim idealima, u kojima je moć i nadmoć centralna figura sveta.

Wojzeck je slab čovek i ne ume da se probije do ostvarenja u tom svetu nadmetanja i nadvladavanja. On trpi sve pritiske i svu sramotu poniženja, ali izvrši jedno besmisleno ubistvo iz nekakve sulude - ni njemu samom dovoljno jasne - ljubomore i tako potvrdi zakonitost da najniži društveni slojevi najlakše ulaze u svet zločina. On je toliko ponižen svuda, u svim društvenim okolnostima, da poseže za smrću kao konačnom rešenju u zločinu - da bi negde sebi pokazao da je i on za nešto sposoban. Taj izokrenuti gestus samorealizacije, direktna je posledica uslova u kojima se njegov uprošćeni karakter i urođena slabost, kombinovani sa apsolutnom nemoći da se ostvari - i kao društveno i kao biološko biće, jer pripada najsiromašnijem sloju koji služi samo za opšte i totalno iskorišćavanje od svih - i što je najgore deluje kao zadata - sudbinska odrednica.

stava Sama Streleca i virovitičkog Kazališta, kako sam već rekao, odgovarala je na pitanja koja se DANAS  postavljaju pred siromašnog čoveka bez mnogo obrazovanja i bez mnogo sile da uspe. Virovitički Woyzeck je, naravno - upravo izašao iz jednog ratnog rova u kome je promrzao, u kome je prestrašen, u kome gleda u nebo i čeka smrt, u kome se rastaje sa ono malo hrabrosti koju ima i u kome se vezuje za saborca od koga se uči najpre strpljenju a kasnije i trpljenju zla kolje ga šamara. Ovaj savremeni stradalnik je poslušan i nespretan, ali želi da živi i da pomogne - istovremeno je i otuđen i besan kad počinje da mu se raspada priča u koju se jedva uklopio - u priču o ljubavi i braku.

Redetelj Strelec je sa glumcima tražio odgovore na suštinska pitanja mogućnosti opstanka u društvu sa modelima i idealima koji se nisu promenili od romantizma do danas. Ali ova predstava se ne libi da upotrebi i sredstva iz kabaretskog pozorišta, ne libi se da skače iz vremena u vreme, iz jedne tipologije likova u sasvim drugu tipologiju, da skače po geografskim širinama i bira situacije koje će nama - publici, direktno razjasniti zamisao o svakom detalju koji se u drami tretira - ne ispuštajući ni jedan. Tako su nasilje i preljuba povezani sa likom mladog i arogantnog američkog marinca, koji koristi sva sredstava da zavede Woyzeckovu ženu, zavodi i druge žene i sve ih pretvara u kurve, kako što se i zna da Američka mornarica kada se iskrca iz svojih nosača aviona negde u Jadranu, na obali odmah stvara haos nasilje, i prostituciju. Ta evocirana priča postala je odlična i jasna metafora o mnogim modelima savremenog nasilja - među ljudima, među narodima i među državama.

je i uniforma i rat ponovo u jednom neočekivanom liku - Tamburmajstora - dobio svoje opasno mesto u analizi društva. Ovaj lik izvrsno i surovo igra Goran Koši. Naravno najveći teret predstave pao je na lik Woyzecka i glumca Igora Goluba. Ali reditelj i on napravili su sigurnu i duboku analizu i stvarnosti i pozorišta u ovom liku. Glumački to je zaista bilo pisanje scenske poezije scenskim sredstvima - i pokretom, i tekstom, i emocijom i zanosom... Tako smo - KONAČNO - videli kako to izgleda zanosna energija čistog ekspresionizma i poezija nadahnutog simbolizma. Scene u kojima Woyzeck glumi cirkuskog majmuna u kabaretskom šou programu ulične zabave, izvanredna je i neverovatna metafora najdubljeg snimka društvenog problema u kome se nalaze i pojedinac i klasa i celi narodi. Tu se povezuju pojmovi od globalističkih histerija mega ratova i zavojevanja celih kontinenata eksploatacijom i boleštinama, do problema rasizama raznih vrsta i do pojedinačne tragedije najsiromašnijih. U ovoj sceni i u sceni sa doktorom - koga odlično igra Antun Vrbenski - gde se pokreću značajna pitanja ne samo bolesti i zdravlja, nego i smisla patnje i cilja života...u tim je scenama - iako su daleko najsloženije, Igor Golub doneo najviše Bihnerove gorke i pobunjeničke poezije, za koju se trpi ali za koju se i ubija.

Mlada glumica Petra Cicvarić odigrala je čednu i posrnulu Marie sa suptilnošću i sa jasnim osvešćenjem dubokih poriva žene osuđene na sirotinju, ali žene koja se ne miri sa svojim usudom, iako zna da je pobuna nemoguća. Tragovi nade i sreće  za koju i sama  zna da je lažna i nemoguća, probijali su se kroz čvrstinu odluke da se upusti u prevaru, ali i samokažnjavanje zbog takvog stava. Veoma složena uloga koju je mlada glumica Petra Cicvarić odigrala hrabro i poetično.

Kapetan Mije Pavelka bio je neobičan i u poznatoj prvoj sceni brijanja, otvorio neobične boje ovog militariste od zanata. Vedrina i raspevanost koju je uneo oneobičava ovaj lik i stavlja ga u žižu analize vojnog poziva danas, kao i uvek. Pavelko je uspeo da razdvoji lično od javnog i naučenog i tako doveo u pitanje opšti pogled na dozvoljeno nasilje kojim se vojnički duh podržava i hrani.

Opsenar Draška Zidara imao je dovoljno istinskog cirkusa u sebi i ali tumačenja ponižavajućih radnji koje inače sa uživanjem radi prema nedužnom glumljenom majmunu - Woyzecku. Predstava počinje i završava se jednom neobičnom pričicom o siromašnom dečaku koji traži uzroke svoje nesreće u nebeskm telima. Tri puta se ta pričica ispriča i deluje kao neki Brehtovski song, a ispričaju je na različite načine tri glumice - Blanka Bart, Biserka Vrbenski i Snježana Lančić Prpić. Ta pričica umnogome doprinosi opštem poetskom utisku predstave. A ono što društvene odnose vezane za telo i kupoprodaju pojašnjava u predstavi, donekle je otresita i razigrana prijateljica nesrećne Mari - Vlasta Golub. Tako je na početku ovog ranoprolećnog Festivala u Virovitici zasijala jedna sveža i iskrena predstava po tekstu davno napisanom, ali danas pročitanom - višeslojno i nadahnuto. Svaka čast,. Nema šta!

Kazalište Virovitica